Мадона три фонтане: три Маријине намере
Што се тиче Бруновог живота, Мадона је изричита и не клепи. Он то дефинише: пут грешке. Све је речено. Ко погреши, мора да се исправи. Она не иде даље. Бруно је добро разумео, не улазећи у детаље. Маријин говор постаје дуг: тема које се дотичу има много, траје отприлике сат и двадесет минута. Нисмо упознати са свим садржајима. Оно што нам је јасновидац јавио јесте прва, уобичајена, неизбежна молба Прекрасне Госпе: молитва. А као прва молитва, омиљена, је бројаница коју она наводи као „свакодневну“. Дакле, не свако мало, већ сваки дан. Маријино инсистирање на молитви је свакако импресивно.
Она, саискупитељица, посредница, такође тражи наш рад као „саоткупитеља“ и „посредника“ за целу Цркву и за цео свет. Он јасно ставља до знања да су му „потребне наше молитве“, јер су оне предвиђене и жељене у божанском плану. На Тре Фонтане, поред уобичајене намере за коју се мора молити, а то је обраћење грешника, Мадона подсећа на још две. Чујмо његове речи: „Помолимо се и читајмо свакодневну бројаницу за обраћење грешника, неверника и за јединство хришћана“. Молите се за невернике. Скренуо је пажњу, још тада, на феномен атеизма, који у то време није био толико распрострањен као сада. Она је увек испред времена. Ако је претходних година то био став неких, посебно неких друштвених или политичких класа, сада је то изгледа постало уобичајено, масовно.
Чак и многи од оних који кажу да верују заправо су своју веру свели на неке гестове традиције или, још горе, сујеверје. Има доста оних који се изјашњавају као верници, али не и практичари. Као да се вера може одвојити од дела! Широко распрострањено благостање навело је многе да забораве Бога, да више немају времена за њега, давивши се у непрекидној потрази за материјалним стварима. Друштво, па чак и појединци више се не позивају на Бога и пазе да га не помињу, под изговором да не желе да увреде припаднике друге вероисповести... Они желе да граде све без Бога, сматрајући се неким ко се добровољно може учинити осим ако и зато што често узнемирава савест.
И изнад свега, младост расте без вере у њега, а без њега смо у невољи. Мајка Небеска уместо тога жели да се сви обрате и врате Богу, и за то од свакога тражи помоћ молитве. Овој бризи обичне мајке додаје се још једна, прилично нова за оно време: брига о екуменизму, ако то можемо тако назвати. Он тражи молитве како би се остварило јединство међу хришћанима. Ни она више не може да поднесе ову раздеротину између Синове браће и њене најдраже деце. Ни војници који су стајали под крстом нису имали храбрости да растргну Христову прелепу тунику. И овом апсурду се мора стати на крај јер представља саблазан и конфузију за оне који би да се обрате Христу, а не знају кога да изаберу. Богородица алудира на тај једини тор под једним пастиром.
И, парадоксално, док траје та подела, она сама постаје, не желећи, камен спотицања и разлог за неспоразум. У ствари, обично постоје две главне тачке које стоје на путу хришћанског јединства: Мадона и Папа. Само молитвом се ове тешкоће могу превазићи и тада ће и она и папа моћи да буду препознати у мисији коју им је поверио сам Исус. Докле год ова расцепканост остаје у телу Христовом, Царство Божије не може доћи, јер то постулира јединство.
Постоји заједнички Отац, Брат, Мајка. Како онда може доћи до поделе међу децом? Истина се не може раскомадати на комаде, од којих свако узима само део. Истина је једна и мора се дочекати и живети у целини. Њен Исус је умро, а она са њим, да „сабере сву расејану децу“. Зашто ова дисперзија траје? А до када? Она нас чини да разумемо да само сила молитве може да поправи „необичну“ Христову одећу, више од дискусија. Јер јединство је плод обраћења, који Господу даје могућност да победи свако предубеђење, свако неповерење и сваку тврдоглавост.
Чињеница да се јавља протестанту иу граду Риму, центру хришћанства и седишту папства, потврђује ову интензивну жељу за пресветом Маријом. Морамо да се вратимо поверењу у њу и да се молимо са њом, као у првим данима Цркве. Она је сигуран гарант, поуздан сведок истине о свом Сину и Цркви. Како да не верујеш својој мајци? Екуменизам вероватно није утишавање, смањивање или ублажавање расправе о Марији: јасноћа о њеној личности и њеној мисији довешће до сједињења више од бескрајних и узнемирујућих дијалога, који се непрекидно прекидају и скоро увек настављају у исто време. И онда, каквог смисла може бити у добродошлици Христу док одбацујете његову мајку? Да се супротстави свом Викару на коме Црква почива као на својим темељима?