Међугорје је препознало светиште и натприродни догађај

Отац Барнаба Хецхицх шаље нам овај чланак који је објављен под насловом „Регургитација застарјелих интерпретација и ставова“ у католичком тједнику загребачке курије Глас Концила (ГК = глас Вијећа), управо у издању од 11. септембра. , дан папине посете главном граду Хрватске.

„Заједно с масовним наставком ходочашћа у Међугорју, бискупијска курија у Мостару већ неколико мјесеци на Гласу Конциле проводи упорну кампању дезинформација и извртања чињеница и службених изјава у вези с указањима у Међугорју. Намера је обесхрабрити ходочашћа и угасити догађаје у Међугорју прибегавајући такође канонском притиску. Апелујемо на последњу чувену Задарску декларацију коју је издала бискупска конференција 10. априла 1991. (ГК 5.5.91, стр. 1). Представља се као негативан и коначан изговор, за који феномен Међугорја никада не би постојао, већ би био само резултат проналаска, прорачунате и заинтересоване неистине.

У вези с том Декларацијом, ствари стоје овако: бискупи у Задру усредсредили су се на двије чињенице: указања и ходочашћа. У вези са указањима, они су изјавили: „На основу досадашњих истрага не може се рећи да су то натприродна указања и откривења“. Била је то привремена, привремена пресуда; другим речима, истраге још увек нису биле исцрпне, потпуне, односно такве да омогуће коначну пресуду. Тако је Декларација настављена: „Комисија ће [својих епископских конференција] наставити да прати и спроводи истраге о догађају у Међугорју у целини“.

На ходочашћима, која су веома важна чињеница за духовни живот верних и зато Црква не може да их игнорише или одложи бригу, тек након коначног проглашења, епископи су изјавили: „У међувремену, велика окупљања верника из разних делова света, који у Међугорје иду мотивисани како верским, тако и другим разлозима [на пример ради исцељења], захтевају пажњу и пастирску бригу, пре свега од епархијског бискупа и - с њим - и од осталих бискупа, јер у Међугорју и, заједно са њим, промовише се здрава побожност према Пресветој Дјевици Марије, према учењу Цркве. У том циљу ће епископи издати и посебне и погодне литургијско-пастирске директиве “. Руководство ГК одмах је позитивно прокоментарисало Декларацију Епископске конференције, рекавши: „За бројне поклонике целог света, ова Декларација ће служити - у контексту њихове савести - као меродавно појашњење. Другим речима, они који ће од сада, мотивисани верским разлозима, ићи у Међугорје, од сада ће знати да су њихови скупови предмет сталне и одговорне бриге наследника апостола “(ГК 5.5.91 ). Стога се подразумијева да овом Декларацијом нестају све резерве које су многе странке изразиле у вези са неслужбеним ходочашћима у Међугорје. Као и у прошлости, ходочасници су хрлили у Лурд и Фатиму пре јавног признања тих светилишта - и то су била незванична ходочашћа, чак и ако су ходочасницима помагали свештеници - тако и данас у Међугорју ходочасници хрле у великом броју, у великим групама или у дриповима, и сви су незванична ходочашћа, мада им често помажу свештеници. Заиста, од сада се иста Хијерархија са локалном Црквом обавезује да организује и пружа адекватну духовну помоћ ходочасницима. Све ово, јер „пре свега Црква поштује чињенице, оцењује сопствене компетенције и у свему брине углавном о духовном добру верних“ (ГК 5.5.91, стр. 2). Јасни резултати Зарине изјаве не допадају мостарској курији. Генерални викар о. Павловић ', цитирајући Бискупску декларацију, пази да не цитира последње речи, у којима је наведено да ће Бискупска комисија "наставити да прати и спроводи истраге о међугорском догађају у целини". У својим интервенцијама на ГК (10.7 и 7.8.94) такође на све начине покушава да натера људе да забораве на израз „до сада спроведене истраге“. За њега истраге, уместо „до сада спроведене“, постају „најодговорније“, постају „озбиљне, спроводе се неколико година, проширују се на све аспекте“, односно „дефинитивне!“ А привремено изрицање епископа постаје за њега пресудно и одлучујуће, у природно негативном смислу. И закључује: „Ова негативна изјава бискупа о немогућности потврђивања [натприродности указања] даје нам за право да кажемо да се Госпа није појавила и не појављује никоме у Међугорју“ (ГК 7.8.94, стр. 10) . У истој линији је и канцелар д. Лубурић ': за њега су се „до сада спроведене истраге“ трансформисале у „надлежне истраге“, и овде тежимо да искључимо привремену природу и припишемо коначни карактер Декларације (...). [Такође је познато да Црква у овим случајевима никада није дала коначно мишљење, све док су указања била у току -ндр-]. Што се тиче Задарске декларације, много одговорније (...) и својим ауторитетом као председник бискупске конференције, кард. Кухарић 'је изјавио: „Ми бискупи, након трогодишњих студија које је спровела посебна Комисија, дочекали смо Међугорје као молитвено место, као уточиште ... Што се тиче натприродне природе указања, рекли смо да за сада не можемо потврдити да тамо постоји. ; још увек имамо важне резерве. Стога овај аспект препуштамо даљој истрази.

Жао нам је што приметимо да док милиони људи, укључујући десетине и десетине бискупа и хиљаде свештеника, гледају у Међугорје са захвалношћу што су тамо пронашли светлост, снагу, мир, исцељење, обраћење, потицање на светији живот и док је цело питање о веродостојности чињеница поверена је Епископској конференцији, која је задржала право да настави истрагу, мостарска курија поново покушава да поново прилагоди проблем како би њиме управљала за домаћу употребу и потрошњу! Боља служба сигурно би се учинила истини, миру, вери и добру верних да смо били мирнији, објективнији, отворенији и мање пристрасни “.